Razmišljanje inspirisano dokumentarnim filmom „Švedska teorija ljubavi“

Nedavno sam odgledala dokumentarni film „Švedska teorija ljubavi“ iz 2015. godine (dostupan je na YouTube platformi, i u verziji sa hrvatskim titlovima). Film me je duboko potresao i protresao.

Govori o višedecenijskom nastojanju švedskih političara da svoje građane učine što nezavisnijim u odnosu na njihove srodnike, prijatelje i širu zajednicu.

Možda iza toga stoji ideja da su u tom slučaju veze koje se ipak formiraju – autentične i neopterećene zavisnošću i postojanjem interesa (ako je to uopšte moguće)?

Film prikazuje da u savremeno doba skoro polovina domaćinstava u Švedskoj sastoji od jednog jedinog člana, da mnogo ljudi umire samih, a njihova tela bivaju neotkrivena nekada i godinama, dok je jedina koja tada brine o njima – država. U ovakvim slučajevima, nakon smrti, predstavnici države nekada istražuju (čak i pretražuju njihove stvari) da li su imali decu i rođake, kako bi ih obavestili o pravu nasledstva.

Verujem da stvari nisu crno bele. Film se lepo naslanja na naše stereotipe o severnim narodima, ali je nastojanje za individualnošću zapravo globalni trend, u čijem ostvarenju Švedska možda samo prednjači. Ova istorijska težnja ka fokusu na individui i njenim potrebama zaslužna je za mogućnost samoostvarenja koje je mnogima od nas danas dostupnije nego ikad. Međutim, deluje da postoji i polarnost koja možda nije dovoljno dobro razmotrena od strane onih koji su požurili da ubrzaju već postojeće prirodne ljudske težnje ka većoj nezavisnosti.

U filmu prikaz života zajednice u Etiopiji, sa druge strane kontinuuma u odnosu na Švedsku, deluje ipak malo romantizovan iz vizure nas koji smo možda negde na sredini, još uvek u nekakvom balansu. Iako duboko siromašni u materijalnom smislu, Etiopljani, a sigurno i ostale afričke zajednice, podržane su i zaštićene konstantnim prisustvom svojih srodnika, prijatelja, komšija, kao jedne velike porodice, od rođenja, do smrti, i posle toga. Tamo teško da može da se desi da neko nakon smrti u svom objektu ostane godinama neotkriven, a njegovo odsustvo neprijavljeno. Sa druge strane, kakve su šanse da jedan pripadnik takve zajednice razvije nekakve druge potrebe, za samovanjem, drugačijim načinom života, preseljenjem,…? Da li bi i dalje pripadao? Identitet je ovde usko vezan na kolektiv, kao što je i identitet u Švedskoj vezan na odsustvo kolektiva.

Zygmunt Bauman, poljski i britanski sociolog i filozof (1925-2017), koji se takođe pojavljuje u filmu, daje svoj komentar da pojedinci koji su na ovaj način (kao Šveđani) trenirani u nezavisnosti, gube sposobnost pregovaranja o suživotu sa drugim ljudima. Takođe, slično je i kada pogledamo stvarni i virtuelni svet – ovaj potonji je lišen izazova koji su nezaobilazni u stvarnom svetu. Interakcija u virtualnom svetu može se u bilo kom trenutku prekinuti stiskom na dugme. Naravno, i virtuelni svet izaziva prava osećanja, ponašanja, razmišljanja i postupke koji se manifestuju u stvarnom svetu. Ali je činjenica, kao što navodi Bauman, da nas tako krajnja nezavisnost, baš kao i virtualni svet, čine manje sposobnim i motivisanim da vodimo dijalog i pregovaramo sa drugima u zajednici. A sreća je, po Baumanu, svest o prevazilaženju teškoća, a ne odsustvo prepreka. Šta onda može značiti krajna nezavisnost? Veliku životnu prazninu.

Između polarnosti ’zavisnost’ i ’nezavisnost’ postoji spektar međuzavisnosti. Sva ljudska bića su od samog rođenja veoma zavisna od svoje okoline i drugih ljudi koji ih okružuju. Vremenom postajemo samostalniji, ali zauvek ostajemo socijalna bića. Kontakt sa okolinom znači kontakt sa drugim ljudima (u širem smislu, mi možemo biti u kontaktu i sa svojim mislima, sa predmetom iz okoline ili drugim živim bićem, ne nužno čovekom). Odnosi su ti koji nas oblikuju, i to traje ceo naš život.

Čak i lik kojeg igra Tom Henks u filmu „Izgnanik“ iz 2000. godine, koji nakon pada aviona završava kao jedini preživeli na pustom ostrvu u Tihom okeanu, na odbojkaškoj lopti koja se sticajem okolnosti nađe među nasukanim predmetima, crta „lice“ i daje joj ime, Wilson, a zauzvrat dobija osećaj da nije sam, da ima nekog pored sebe. Naš self nastaje u relaciji sa Drugim.

Svako od nas može se zapitati šta njemu taj osećaj u životu znači – osećaj da nisi sam/a. Ako ipak jesi sam/a – da li ti je to u redu, da li ti neko ili nešto nedostaje? Da li bi voleo/la to da promeniš i šta te u tome zaustavlja?

Ukoliko si gledao/la film koji je inspirisao ovo moje pisanije, radoznala sam da čujem kako ti se dopao. A i ako nisi gledao/la – radovaće me da čujem kako ti zvuče ove teme i šta o njima misliš.